Kri­ste So­ko­li, 28-go­di­šnji rad­nik „Ko­mu­nal­nog” Ko­tor, u Cr­noj Go­ri ži­vi od 1999. go­di­ne, kad je do­bio sta­tus ra­se­lje­nog li­ca. Ro­đen je 1986. go­di­ne u Pe­ći, ali zbog ra­ta na Ko­so­vu ni­je imao sre­ću da pro­ve­de mir­nu i li­je­pu mla­dost. Do­šao je ov­dje kao 13-go­di­šnji dje­čak, za­vr­šio je osnov­nu i Sred­nju ško­lu u Dječ­jem do­mu „Mla­dost” Bi­je­la i ste­kao za­nat­sku di­plo­mu pe­ka­ra.
– Sad sam smje­šten u ku­ći jed­nog po­mor­ca, odr­ža­vam je i ču­vam, ne pla­ćam sta­na­ri­nu. Ov­dje mi je do­bro, ra­dim od 5.30 do 13 sa­ti, kad za­vr­šim, idem ku­ći i od­ma­ram. Ra­dim već šest go­di­na kao se­zo­nac. Brat od stri­ca mi je po­mo­gao da pro­na­đem po­sao. Kad sam na­pu­nio 18 go­di­na, ra­dio sam go­di­nu i po da­na u Vi­li Azu­ro, mi­je­njao raz­ne po­slo­ve. Na­kon iz­la­ska iz Dječ­jeg do­ma, za­po­slio sam se u Jav­no ko­mu­nal­no pred­u­ze­će Ko­tor, gdje i da­nas ra­dim. Pre­ži­vlja­vam ne­ka­ko, iz­gu­ram do kra­ja mje­se­ca sa pla­tom od 300 eura, ne pla­ćam stan, to je naj­bit­ni­je, pri­ča So­ko­li za „Dan”, u pa­u­zi na­kon za­vr­še­nog po­sla u Sta­rom gra­du. Dok je bio u Do­mu, pri­ča nam So­ko­li, iz­gu­bi­li su nje­go­vu le­gi­ti­ma­ci­ju in­ter­no ra­se­lje­nog li­ca, te ni­je mo­gao da iz­vr­ši pre­re­gi­stra­ci­ju i ostao je bez ika­kvih do­ku­me­na­ta. S ob­zi­rom na te­ži­nu nje­go­vog po­lo­ža­ja, Ko­mi­si­ja sa­sta­vlje­na od pred­stav­ni­ka Upra­ve za zbri­nja­va­nje iz­bje­gli­ca, Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va i UN­CHR-a, 13. mar­ta 2014. go­di­ne odo­bri­la mu je iz hu­ma­ni­tar­nih raz­lo­ga pre­re­gi­stra­ci­ju in­ter­no ra­se­lje­nog li­ca sa Ko­so­va. Kri­ste So­ko­li je u Ko­me­sa­ri­ja­tu za ra­se­lje­na li­ca evi­den­ti­ran 4. de­cem­bra 1999. go­di­ne, iz­vr­šio je pre­re­gi­stra­ci­ju 2003. go­di­ne, ali je pro­pu­stio ter­min 2009. go­di­ne. Za­vod za zbri­nja­va­nje iz­bje­gli­ca je do­nio rje­še­nje na osno­vu ko­jeg mu je odo­bre­na pre­re­gi­stra­ci­ja, što je osnov za do­bi­ja­nje lič­nih is­pra­va. To bi omo­gu­ći­lo Kri­stu da pu­tu­je u ino­stran­stvo.
– Imam jed­nu se­stru uda­tu, ko­ja ži­vi u Šved­skoj, dru­gu u Đa­ko­vi­ci, tre­ću u Be­o­gra­du i če­tvr­tu u Pod­go­ri­ci, gdje ži­vi i moj je­di­ni brat. Oca su ubi­li na Ko­so­vu, maj­ka se od­se­li­la u Ro­ža­je (raz­ve­li su se ra­ni­je), ne znam ni da li je ži­va. Ni­kad je ni­sam vi­dio. Po­ma­lo mi ne­do­sta­je po­ro­di­ca, jer ži­vim sam. Po­ne­kad idem kod bra­će od stri­ca, ko­ji ži­ve u Do­bro­ti. Za sad ne mo­gu da pla­ni­ram put, sve dok ne za­vr­šim sa do­ku­men­ti­ma, ko­ji su u pro­ce­du­ri. Čim do­bi­jem pa­pi­re, išao bih kod se­stre u Šved­sku. Pre­dao sam do­ku­men­ta, sad če­kam, ina­če se če­ka po­la go­di­ne, ka­že Kri­ste. Nje­gov re­jon za či­sto­ću je sa­mi cen­tar gra­da, što je za­slu­žio kao vri­je­dan i od­go­vo­ran rad­nik, ob­ja­šnja­va mla­dić.
Slo­bo­dan Po­pić, po­vje­re­nik za ra­se­lje­na li­ca u Ko­to­ru, po­no­san je što u Kri­stu So­ko­li­ju ima pri­ja­te­lja, sa ko­jim sjed­ne, po­pri­ča dru­gar­ski uz šo­lji­cu ka­fe.
– Pra­va je ri­je­kost da u ovoj ra­se­lje­nič­koj po­pu­la­ci­ji ne­ko ova­ko mlad, sam, bez igdje iko­ga, ni­je za­lu­tao u ži­vo­tu. Kri­ste So­ko­li je od­ra­stao u Do­mu „Mla­dost” Bi­je­la, kad je do­šao ov­dje, ta­da sam ra­dio u Ko­me­sa­ri­ja­tu za ra­se­lje­na li­ca i Dom „Mla­dost” Bi­je­la je bio pod mo­jom nad­le­žno­šću. Ta­mo sam upo­znao Kri­sta, a ka­sni­je, kad je za­vr­šio ško­lu, do­šao je u Ko­tor, gdje sam ga po­no­vo sreo. Po­zdra­vi­li smo se kao sta­ri znan­ci i sa­znao sam da ne­ma le­gi­ti­ma­ci­ju. Po­zvao sam lju­de iz UN­HCR-a i za krat­ko vri­je­me je do­bio rje­še­nje Za­vo­da za iz­bje­gli­ce, na osno­vu ko­jeg je ste­kao ra­se­lje­nič­ku le­gi­ti­ma­ci­ju. Uspio sam da mu do­ba­vim iz Kra­gu­jev­ca rod­ni list i uvje­re­nje o dr­ža­vljan­stvu, kom­ple­ti­ra­li smo do­ku­men­ta i pre­da­li u MUP Ko­tor. Sad če­ka­mo da on do­bi­je lič­nu kar­tu za stran­ce. Kad to do­bi­je, on­da će­mo pre­ko Am­ba­sa­de ili Kon­zu­la­ta u Her­ceg No­vom tra­ži­ti pa­soš, mo­žda i lič­nu kar­tu, da mo­že da pu­tu­je. On će do­bi­ti pa­soš dr­ža­ve Sr­bi­je, jer je nji­hov dr­ža­vlja­nin, a ov­dje će do­bi­ti lič­nu kar­tu stran­ca sa stal­nim na­sta­nje­njem. Sa tim do­ku­men­tom ima pra­vo da se pri­ja­vi na Bi­ro ra­da, da se za­po­sli, da ra­di svu­da, sem u dr­žav­nim in­sti­tu­ci­ja­ma. Bit­no je da bi mo­gao da bu­de pri­mljen u stal­ni rad­ni od­nos u Ko­mu­nal­nom, jer se is­ta­kao kao do­bar rad­nik, šta vi­še, na­gra­đu­ju ga i me­ni je za­i­sta bi­lo ve­li­ko za­do­volj­stvo da mu po­mog­nem, bar ko­li­ko-to­li­ko – ka­že Po­pić za „Dan”.
M.D.Po­po­vić


Ostao sam, pa na­šao pri­ja­te­lje

– Do­šao sam u Ko­tor kod stri­ca Bra­ji­ma u Do­bro­ti sa ta­tom Pa­lju­šom, se­strom Lju­lje­tom i se­stri­či­nom Do­ni­kom. Imao sam ta­da 16 go­di­na. Po­sli­je ne­ko­li­ko mje­se­ci vra­ti­li smo se na Ko­so­vo. Ta­da je naš kom­ši­ja, Al­ba­nac, od­veo mog oca. Vi­še ga ni­kad ni­sam vi­dio, a ka­sni­je sam čuo da su ga ubi­li. Za­jed­no sa se­strom i se­stri­či­nom vra­tio sam se u Cr­nu Go­ru kod stri­ca. Ja­vi­li smo se Ko­me­sa­ri­ja­tu za iz­bje­gli­ce i do­bi­li le­gi­ti­ma­ci­je ra­se­lje­nih li­ca. Se­stra Lju­lje­ta se u me­đu­vre­me­nu uda­la i već du­že vre­me­na ži­vi u Be­o­gra­du, a se­stri­či­na Do­ni­ka je oti­šla sa maj­kom u Šved­sku. Ka­ko sam ostao sam, pri­mi­li su me u Dječ­ji dom „Mla­dost” u Bi­je­loj. Ta­mo sam bo­ra­vio od 10. no­vem­bra 1999. go­di­ne do 5. sep­tem­bra 2007. go­di­ne. Kad sam ostao bez ika­kvih do­ku­me­na­ta po­mo­gao mi je Slo­bo­dan Po­pić – ka­že Kri­ste.